Kandida je parazitska gljivica koja živi u svakom od nas u normalnim okolnostima. Nastanjena je u donjem delu creva i pod kontrolom je telesnog odbrambenog mehanizma, jer je to »prijateljska« bakterija koja na određeni način stimuliše, ali i inhibira, aktivnost creva.

Ako određeni broj faktora koincidira sa oslabljenošću ovih odbrambenih sistema, Kandida se može proširiti i u druge delove utrobe, tako da ova benigna vrsta gljive počinje da se širi i napada sluzokožu. Kad se to dogodi ona hvata korena na sluzokoži organa za varenje, oštećuje je i tako mogućava prodiranje u krvotok delimično svarenih namirnica hrane, sa kojima u krvotok prodiru i različiti toksični elementi. Kad se to dogodi ne samo da se ova gljiva širi i gnezdi po našem telu nego izaziva alergijske reakcije usled toga što su neželjene čestice prodrle u krovotok. To dalje dovodi do slabljenja odbrambenog (imunog) sistema našeg tela.

Simptomi: U toj fazi mogu se zapaziti vrlo različiti simptomi od kojih su posebno česti sledeći: teškoće sa varenjem, nadimanje i pojava gasova; proliv ili zatvor, cistitis i tegobe u genitalno-mokraćnim organima, sindrom tegoba pred menstruaciju, bolne i iritirajuće menstruacije, osip (u ustima ili u vagini), depresija i anksioznost, zamor letargija, itd. migrena, i druge glavobolje, učestale infekcije gornjih organa za disanje i čitav niz alergija itd. Jedan od prvih znakova AIDS-a (side) je nekontrolisano razmnožavanje Kandide, što je indikacija da je odbrambeni mehanizam organizma oslabljen.

Činioci koji omogućavaju širenje Kandide na ovaj način su brojni. Najvažniji su:

• Korišćenje antibiotika. Oni naravno ubijaju štetne bakterije ali i one »prijateljske« koje kontrolišu Kandidu u crevima;
• Korišćenje steroida. Tu spadaju i preparati na bazi kortizona kao i pilule za kontracepciju;
• Visok nivo šećera u telu i krvotok;
• Ishrana bogata šećerom, kao i šećerna bolest sama po sebi, pogoduje aktivnosti Candide s obzirom na to da se sve gljive najradije hrane šećerom;
• Svi drugi faktori koji slabe odbrambene (imune) funkcije. Tu spadaju česte infekcije kao što su one do kojih dolazi u slučaju upale moždane opne (sindrom zamora posle virusne upale)… Drugi činioci koji mogu smanjiti odbrambene funkcije organizma odnose se na toksično dejstvo teških metala, nedostatak nutritiva i opštu oslabljenost odbrambenih funkcija bilo da su rezučtat druge bolesti ili tekućeg alergijskog stanja.

Testovi na Kandidu postoje, oni nisu skupi ali su međutim daleko od pouzdanih. Jedan od razloga tome je što svaki čovek ima različitu aktivnost ove gljive; problem je samo u brzini kojom se ona širi. Jednostavnim osmatranjem simptomske slike (koja je prethodno opisana) i upoređivanjem prethodnih i sadašnjih obolenja.

Prirodno lečenje: Ukoliko postoji veza između zapaženih simptoma i korišćenja antibiotika, steroida ili pak unošenja velikih količina šećera, ili su u poslednje vreme postojala razna obolenja ili su u toku virusne infekcije (herpes, Epstein-Barr sindrom, itd.) ili alergije, onda su svi izgledi da je reč o povećanoj aktivnosti Kandide. Tretaman se sastoji u strategiji da se ova gljiva liši njene prirodne ishrane šećerom i da se dodaju specifični nutritivi i supstance koje kontrolišu ili pak ubijaju Kandidu. To je često dugotrajan proces koji traje šest pa i više meseci. U toku prvih nekoliko sedmica simptomi se mogu pogoršati pošto dolazi do uništavanja ove gljive u telu pa zbog toga može biti potrebno da se i samo telo detoksifikuje.

Takav program zahteva:

• Izbegavanje unošenja u telo šećera u bilo kom obliku, uključujući i med. Tokom prvih nekoliko sedmica treba izbegavati i unošenje voća, kako bi se još više smanjio nivo šećera;
• Izbegavanje hrane zasnovane na gljivama ili konzervirane hrane u većim količinama s obzirom da je telo verovatno već senzibilizirano na gljive i da se imuni sistem brže oporavlja ukoliko se izbegavaju ove namirnice;
• Izbegavanje svih namirnica koje se zasnivaju na procesima vrenja.

Korisna je upotreba sledećih nutritiva:

• Visoko potentnih acidophilus kultura u cilju ponovnog naseljavanja sluzokože organa za varenja prijateljskim bakterijama. Ova bakterija, koja se najčešće nalazi u jogurtu, kao i Bifido faktor preporučuju se u dozama od četvrtine kašike jedanput (ukoliko je stanje teško dvaput) dnevno sa vodom između obroka;
• Biotin, odnosno vitamin B u dozama od 500 mikrograma dnevno;
• Kompleks B vitamina dnevno u kapsulama koje ne sadrže gljivice;
• Beli luk – i on ima jako antigljivično dejstvo i treba slobodno da bude korišćen u hrani ili uziman u kapsulama;
• Kapricin (Capricin). To je masna kiselina ekstrahovana iz kokosovog oraha koja uništava gljivice, nekoliko čajnih kašika treba piti dnevno zajedno sa vodom;
• Sok Aloe Vera je još jedna supstanca koja uništava gljivice. Nekoliko čajnih kašika treba piti dnevno zajedno sa vodom;
• Maslinovo ulje je efikasno u kontrolisanju razmnožavanja ove gljive s obzirom da sadrži oleičnu kiselinu; dnevno treba uzimati najmanje jednu kafenu kašiku maslinovog ulja zajedno sa hranom;
• Vitamin C u dozama od 1 do 3 grama treba uzimati s obzirom da podstiče odbrambene funkcije.

Sva ova sredstva, zajedno sa ishranom koja treba u velikim količinama da sadrži namirnice bogate fibrinima (ovas, sveže povrće, integralne žitarice, sve vrste graška, semenke suncokreta, susama, bundeve) kao i odgovarajuću količinu proteina, pouzdano kontrolišu Kandidu i istovremeno suzbijaju faktor zamora.

Do skora se smatralo da je kravlje  mleko visokokvalitetna namirnica i da ga treba konzumirati u što većim količinama. Zbog obilja proteina i kalcijuma proglašavano je za idealnu hranu kako za decu tako i za odrasle.

A onda, u zadnjih desetak godina, rezultati velikog broja istraživanja počeli su da ruše ovaj mit. Utvrđeno je da svakodnevno i preterano konzumiranje mleka i mlečnih proizvoda doprinosi osteoporozi, bolesti kod koje je karakterističan manjak mineralnih materija u kostima što dovodi do njihove krtosti i lomljivosti. A glavni dijetetski savet obolelima od ove bolesti predhodnih decenija bio je upravo da povećaju unos mleka i mlečnih proizvoda! Nedavna istraživanja su pokazala da žene u SAD (gde je izuzetno velika potrošnja mleka) mnogo češće obolevaju od osteoporeze nego žene iz Kine (gde je potrošnja mleka minimalna). Zaključak do koga su istraživači došli je da nije bitno koliko kalcijuma ima u mleku već da li ga ljudski organizam može iskoristiti.

Litar kravljeg mleka ima oko 1200 mg kalcijuma, a majčinskog oko 300 mg. Međutim, koeficijent iskoristivosti majčinog mleka u odnosu na kravlje je 3 putra veći. Razlog tome je odnos kalcijuma i fosfora koji se u kravljem mleku nalazi u razmeri 1,2 : 1 dok u majčinom 2,3 : 1. Višak fosfora (u kravljem mleku) sprečava apsorpciju kalcijuma.

Još je jedan razlog slabe apsorpcije kalcijuma iz mleka, a to je višak proteina u ovoj namirnici. Kravlje mleko ima tri puta više proteina (uglavnom kazein) od majčinskog i upravo ovaj višak ne dozvoljava resorpciju i gvožđa i kalcijuma. Osim toga, čovečiji organizam ne može da preradi veće količine ovoga proteina tako da dolazi do njegovog truljenja u crevima. Materije nastale ovim procesom dospevaju u krv i izazivaju povišenje njene kiselosti. Da bi se krv održala u ravnoteži (blago alkalna) organizam povlači minerale (naročito kalcijum) iz kostiju i tako nastaje demineralizacija koja vodi osteoporezi!

Više istraživanja je pokazalo i povezanost između veće konzumacije mleka i mlečnih proizvoda i nekih drugih oboljenja. Utvrđeno je da mleko značajno utiče (u negativnom smislu) i kod nastanka arteroskleroze, cista jajnika, mioma materice… Kod dece koja unose veće kloličine ove namirnice primećen je stalan osećaj umora, smetnje sa učenjem, razne alergijske reakcije…

I današnje mleko se bitno razlikuje od mleka koje je dobijano pre samo pedeset godina. Kvalitet mu je lošiji zbog zatrovanosti stočne hrane raznim hemikalijama koje se koriste za zaštitu useva i u njemu se mogu naći ostaci lekova koje se daju životinjama (hormoni rasta, antibiotici…). Proces pasterizacije takođe negativno utiče na količinu hanljivih materija u mleku, kao i proces homogenizacije pri čemu se koriste visoke temperature, a mlečne masti razbijaju na sitne kapljice što remeti varenje. Poznata je činjenica da tele hranjeno pasterizovanim mlekom može da živi samo šest nedelja.

Zato budite oprezni sa mlekom. I kod njega važi osnovno pravilo dijetetike: Umerenost pre svega! Zamenite ovaj sumljiv izvor kalcijuma i proteina drugim punovrednim namirnicama (lisnato zeleno povrće, integralne žitarice, mahunarke). Kelj, na primer, sadrži 25% više kalcijuma po jedinici mere od mleka, a kvaletiet ovakvog kalcijuma je mnogo bolji od onog iz mleka. Sa druge strane soja je izvanredan izvor proteina koji po kvalitetu prevazilaze bilo koji životinjski proizvod. Ali o tome drugom prilikom…

Helmut Wandmaker, (1916 – 2007.), teško je bolovao već u mlađim godinama. Godine 1982. povukao se u penziju.
Najteže su ga bolesti i povrede rano prisilile da razmišlja o temi zdravlja. Tako je tokom više od 45 godina sticao iskustva s presnom hranom, što ih je uverljivo prenosio drugima sa namerom da im pomogne u održavanju zdravlja. Primenjivao je različite sisteme ishrane da bi poslednje decenije života bio posvećen konzumiranju samo sirovog voća ističući da je jedino ono prirodna čovekova hrana. Veliki je protivnik kuvane hrane i žitarica i smatra da je konzumiranje termički obrađenih namirnica i žitnih proizvoda krivo za porast različitih oboljenja u savremenom svetu. Takođe, jedno je vreme bio zainteresovan i za makrobiotiku (Ošavinu školu) da bi se kasnije u svojim knjigama veoma kritički osvrtao prema makrobiotičkom učenju. Uostalom, pročitajte i sami šta piše u njegovoj knjizi Ako želiš da budeš zdrav zaboravi kuvanje!

MAKROBIOTIKA

Makrobiotičari, koji jedu do 90% proizvoda od žitarica, uočavaju ipak prilično jasnu štetnost svog načina ishrane, ukoliko je ona duže vreme jedina hrana.

Reč makrobiotika povezuje se s dugim životom. Kada se danas govori o makrobiotičkom načinu života, misli se po pravilu na zen-makrobiotiku. Nju je u Evropu i Ameriku uvezao japanski profesor Oshawa.

Ali već je nemački istraživač Ch. W. Hufeland (1762-1836) nazvao svoju knjigu: „Die Kunst, das menschliche Leben zu verlangen“ s podnaslovom makrobiotika. Dalje, mnogi istraživači iz prethodnih stoleća su govorili o makrobiotici, kada su mislili na produženje života. Zen-makrobiotičari obojili su svoje zastave žitaricama. Oshawa kaže u svojoj knjizi „Zen-makrobiotika“ na str. 35: „Deset puteva kroz zdravlje do mira. Stepenica 7 je najbolja sa 100% žitarica, nikakvo povrće, nikakvo voće, što je moguće manje piti, i sve sasvim lagano s mnogo masnoće i soli satima pirjati!“

Za Oshawu je najgora stepenica ovih pet sastojaka:

10%  žito, 30% povrće, 30% životinjskih belančevina, 15% salata/plodovi i 5% kolači! Nakon dugog vremena Waerlandove ishrane mi smo živeli prema tom načelu tri godine, pri čemu nam je bilo relativno dobro. Na sreću taj način ishrane nije kod nas dugo trajao, inače bismo i mi morali snositi podmukle posledice hrane od žitarica, kako ih je Walter Sommer jasno opisao!

Ipak takva hrana se ne može dugo izdržati, jer su temelj te hrane žitarice, satima pirjane s mnogo masnoće i soli da bude što je više moguće žitkije. Pri tom treba potiskivati svaku potrebu za pijenjem tečnosti! Ta kobna ishrana dovodi pre ili kasnije do tragične, bolne smrti, najčešće do raka na želucu. Koji želudac može za duže vreme podnositi takvu smrtnu smesu?

Pomanjkanje presnih supstanci, velikim dodatkom uvek štetne soli u jela (s namernim nedostatkom vode) vodi do isušivanja i izgladnjivanja životno važnih delova organizma.

To se zove jangiziranje koje je Oshawa primenjivao toliko doslovno da se povremeno celu noć zalivao viskijem, da izađe iz paklenog kruga isušivanja. Umro je bedno sa 72 godine, a njegov veliki uzor, prof Katase, od kojeg je on bio preuzeo učenje, umro je isto tako od raka sa 56 godina. Poznajem iz svog kruga poznanika, usijanu pobornicu te ishrane, lekarku iz Heide, kod koje se razvio rak sa 60 godina. Ona je to stanje završila samoubistvom. Početkom sedamdesetih organizovao se kongres lekara u Biisumu. Održavao se u malom makrobiotičkom lečilištu, koje je osnovao jedan poznati hamburški lekar. Taj lekar je napisao i predgovor jednoj od Oshawinih knjiga. Pored drugih lekara učestvovala je na tom razgovoru i Use Clausnitzer, koja je tada živela u Švedskoj. I ona je napisala knjigu s naslovom: „Wegweiser in die Makrobiotik„, u kojoj je branila opore Oshawine tvrdnje.

Iako je i ona umrla pre  svoje 50. od raka, vidim još i dan danas njenu knjigu u zbirci literature utisaka punovredne ishrane! Tako dugo živi jedna pogrešna teza! Učestvovala je i gospođa Dr. Budwig na tom malom kongresu, zastupala je poznatu ishranu uljem-belančevinama, a i danas živi sveža i vesela u blizini Freudenstadta. Zen-makrobiotičari su se zavarali početnim uspesima, jer svaka promena od uobičajene, pogrešne, ishrane na jedan drugi način ishrane donosi u prvi mah pozitivne rezultate. Ovde se u Evropi ne čuje više mnogo o tom načinu života. Ipak, dolaze ponovo iz Amerike knjige o bračnom paru

Kushi, koji je  verovatno učio iz grešaka utemeljitelja i opet se uvodilo voće i povrće. Dalje,  zen-ljudi uvek imaju snažno religiozno usmerenje (Buddha). Poznati nemački lekar Alfred Dorschner, koji je osnovano jedno lečilište i napisao više preporučivih knjiga, napominje na 92. stranici svoje knjige: „Naturheilkunde ein Weg fur Dich“‘  (Prirodni način lečenja – put za tebe):

„Devedeset postotnom ishranom žitaricama bedno su umrle hiljade zatvorenika. Strašno vrenje, izazvano ishranom žitaricama… tek jedna kašika za jelo puna zelene, sveže koprive (kao dnevna dodatna hrana) spasila je mnogima život“.

Na 91. stranici: „… Sa  više ili manje obilnom žitnom hranom pogoršava se naše disanje, spušta se pritisak kiseline. Ta jednostavna ishrana smanjuje ne samo optimalni pritisak kiseline nego i sprečava vezivanje kiseline u krvi, iskorišćenje. Sa spuštajučim trošenjem i podižućim trošenjem hleba juri pritisak kiseline vamo tamo, i time se menja naše disanje. Tim manjkavim pritiskom kiseline nastaje pomanjkanje kiseline u ćelijama, ugroženo je snabdevanje tkiva kiselinom! Time nastale smetnje krvarenja dovode do manjkavog snabdevanje telesnih organa i njihove važne životno bitne ishrane!“

Alfred Dorschner slaže se dakle ovde potpuno s Dr. Walkerom, koji kaže da se celokupne srčane tegobe mogu u prvom redu zahvaliti potrošnji hrane od žitarica koja sadrži skrob! Prepunjivanje ugljendioksidom iz vrenja žitarica! Poznati istraživač na području ishrane Dr. Ralph Bircher (umro 1990. s 90 godina), koji je mnogim svojim publikacijama najmanje tako poznat kao njegov otac, pisao je u svom Wendepunkt 11/78 o Oshawinoj sekti:

„Moglo bi se pomisliti da će se uskoro zaboraviti uobraženog Jin-Jang-profesora, ali nova se magija proširila, traje i povećava pometnju na području učenja o zdravlju. Mi smo uvek nešto usput o tom izveštavali, i o ozbiljnim posledicama za zdravlje.

Evo jednog pisma iz Nemačke: U odnosu na vaše „Prikaze 1978, str 377 želeo bih da  saopšim sledeće:

Sam sam već više puta pokušao taj krug opametiti, i to zato što se  sam Oshawa pri kraju svog života uverio da su dodatci presne hrane potrebni za čoveka zapada i istoka. Ipak, niti pre niti nakon mog  pisanja nisam mogao utvrditi da je u informativnoj građi nemačkog Oshawa-centra ta kasna spoznaja samog njihovog „proroka“ uzeta na znanje i uvažena. Isto tako nije se centar obazirao ni na uobičajenu ishranu u Kini, zemlji porekla Jin-Jang-učenja. Tu se nipošto tako dugotrajno ne kuva povrće i nepresoljava kao kod Oshawe. Japan sa svojom velikom potrošnjom soli ne može nam biti primer. Bubrezi mogu izlučiti samo nekoliko grama soli dnevno.“

Dr. Martin, SAD, piše: „Od nedavno popularna dijetalna moda, zen-makrobiotska dijeta, dovela je do izvesnog broja smrtnih slučajeva. Teški skorbut usled velikog pomanjkanja C-vitamina uzrokovao je te smrtne slučajeve. Osim toga ta dijeta ograničava uzimanje vode na neznatnu količinu.“

Lekar i istraživač na području ishrane Dr. Reuben piše: Jedini ljudi koji još danas dobiju skorbut u SAD-u jesu pripadnici zen-makrobiotike. Šta kaže „Prirodna higijena“ (od 1822.) o toj istraživačkoj zen-makrobiotici? T. C. Fry, jedan od danas vodećih zastupnika te „Prirodne higijene“, piše u svojoj knjizi „The Course of Cooking“:7 6 „Mi znamo za jednu savremenu pojavu koja se zove makrobiotička dijeta. Ja je sa žarom sledim. Hteo bih da se ceo svet zauzime za nju. Makrobiotička dijeta je dijeta za dug život, to je moj predmet koji ja zastupam! Istinska makrobiotička dijeta je jedan kamen, kamen međaš higijenskog sistema! Ali popularna, krivo nazivana makrobiotika, o kojoj izveštavam, je ona Osawine sekte. Ja bih trebao tu dijetu nazvati: makrobiotička dijeta za kratak život! Taj način prehrane je kao prepisani put u smrt!

Stvarno je bio slučaj o kojem se mnogo izveštavalo. Radi se o mladom čoveku koji je umro za samo 85 dana hraneći se samo pirinčem, (Passaic, New Jersey). Pratio je uputstva  prema Oshavinoj ishrani”.

Ti prikazi o štetnom Oshavinom učenju treba da opomenu sve one koji još uvek prisluškuju zavodničke zvuke (pomešane s istočnjačkom mudrošću) te sekte. Svako razuman mora reći da čovek u dugom razdoblju svoga razvoja nije poznavao ni vatru ni alat. On je morao, da preživi, jedući sve sirovo, kako mu je bilo ponuđeno u biljnom svetu. Pri tom su mu zaista glavna hrana bili plodovi, lišće, pupoljci, orasi. Tako smo mi dakle zasnovani, geni se nisu promenili, zašto više ne jedemo najbolju hranu sveta?

Žitarice su gledajući na istorijskom nivu razvoja vrlo mlada hrana!

Ali Dornseifer, koji se bavi taoizmom, šalje mi zanimljivu pismenu raspravu o njegovom učitelju, prema kojoj Oshawa nije razumeo onaj od Taoa preuzeti oblik jin i jang. Upravo spomenuto je ispravno. Evo nekoliko rečenica: „Oshawa je kobno pobrkao jin i jang, jer jin poistovjećuje s centrifugalnom, a jang s centripetalnom silom. A obratno je točno! Zato bi ispravno kod Oshave moralo glasiti: Centripetalna sila jin donosi sledeće pojave: skupljanje i hladnoću, centrifugalna sila jang proširenje, rastezanje, otopljenje i žegu! Dalje, potpuno je pogrešno u jangu gledati dobro, a u jinu zlo.“

Prema tome ono od Oshawe odbačeno voće/povrće je upravo najbolja, žito kao „kasnije otkriće“ najgora živežna namirnica! Istraživanja toga biohemičara slažu se dakle s učenjima onih od mene već spomenutih lekara iz 19. stoleća, koji su pronašli istinu na temelju velikih praktičnih iskustava kod svojih pacijenata! Zdrav ljudski razum može to jednostavno prosuditi: ona od početka ljudskog razvitka važeća prirodna hrana, samlevena i pomešana s obilnom količinom otrovne soli da je ispravna? Perverzno mišljenje makrobiotika!

Nova sezona je pred nama a jedna sezona nas, kao i uvek, priprema za drugu. Krvna zrnca u ovoj sezoni dobijaju kvalitet koji je potreban za ZIMU. Zato se nakupljeni jin tokom prethodne sezone (ako smo jeli voće) mora izbaciti (uglavnom) bolešću. Na stanje krvi takode utiče i nervoza ili velika psihička tenzija što takođe može da se odrazi na naše stanje u ovom periodu ako smo u prethodnom imali stresne situacije.

Par smernica za ishranu u sezoni ZIMA

• Zimi se jede više slano, više ulja, duže kuvano, ponekad iz rerne;
• Badem se najviše koristi jer je najmanje mastan (jako je dobar puter od badema) zatim puter od oraha – (propeći orahe i samleti na mašini za meso i napraviti puter ili u mikseru ili u suribačiju);
• Sejtan i orasi odlično idu zajedno;
• Bolje je praviti sejatan kod kuće – biće svežiji i ukusniji;
• Zimi dobijamo jang složenim kuvanjem;
• Za umorne: napraviti jaku supu ili proprženi miso sa malo mladog crnog luka i preliti šoljom vrele vode;
• Bolest znači da se krv mora jangizirati – pa shodno tome ishranu „prebacitu“ na malo više jang

I za kraj jedan odličan recept za:

Hleb od pirinča

Može se koristiti ječmeno brašno u kombinaciji sa pšenicnim;

• 2 šolje pirinča ili neke druge žitarice koja je stajala 2-3 dana (pirinač koji vam je preostao od prethodnih dana);
• 2 šolje crnog brašna 1 ravna kašika misoa (umesto kvasca);
• 2 – 3 kašike vode.

Sastavi se pirinač i brašno i meša oko 15 minuta, doda se miso i mesi se još 10 minuta. Prekrije se vlažnom krpom i posle 4-5 sati se prave štrudle.
Pirinač ima kodži sporu u svojoj opni i ona stvara kiseljenje i on se može jesti. Dobro je jesti ovaj pirinač (ali ne sa povrćem).
Staviti u posudu malo vode, pritisnuti, poklopiti i kuvati pod pritiskom 30 minuta. A može se i peći.

Na večito pitanje ima li hrana univerzalni karakter ili je namirnica koja je za jednog čoveka hrana za – drugog (gotovo) otrov, dr. Peter D’Adamo odgovara: Kaži mi svoju krvnu grupu i ja ću ti reći da li se hraniš ili truješ.

On je, naime, nastavio pionirski rad svoga oca na izučavanju važnosti krvne grupe sa stanovišta biohemije čitavog organizma i svoju teoriju o pravilnoj ishrani postavio na naučnu osnovu jasno je definišući biohemijskim specifičnostima svake osobe, genetskim činiocima i činiocima okoline.

Krvna grupa je ključ za otvaranje mnogih, prikrivenih, isceliteljskih snaga organizma, objašnjava dr D’ Adamo u svom bestseleru „Eat Right for Your Type“ (knjiga je kod nas prevedena kao: „Krvne grupe i ishrana“). On podseća na činjenicu da je krvna grupa jedna od nekoliko medicinski priznatih različitosti, ali da ona u isto vreme govori i o evoluciji ljudskog roda.

Najstarija krvna grupa, po ovoj teoriji, jeste 0, koja se pojavljuje sa prvim čovekom i usponom ljudskog roda na vrh prehrambenog lanca. Sa promenom načina života, od lovca-sakupljača do ustaljenijeg agrarnog načina života, između 25.000 i 15.000 godina pre nove ere, dolazi do pojave krvne grupe A, dok krvna grupa B nastaje između 10.000 i 3.500 godina pre nove ere, mešanjem i seljenjem rasa iz afričke prapostojbine u Evropu, Aziju i Severnu i Južnu Ameriku. Grupa AB nalazi se kod oko pet posto ukupnog stanovništva na Zemlji i najmlađa je krvna grupa. Nema nikakvih dokaza da je postojala do pre 10 vekova, kada se pojavljuje nakon modernog mešanja različitih krvnih grupa.
Poštujući ove različitosti, od nastanka krvnih grupa pa do njihovih hemijskih karakteristika, dr D’Adamo prema tipu krvne grupe razlikuje jako dobru, neutralnu i hranu koju treba izbjegavati. Kao dokaz delotvornosti nudi dve stvari: prva je da visokoproteinske dijete, koje su trenutno veoma popularne, uspevaju samo kod ljudi krvnih grupa 0 ili B, dok se pokazuju kao potpuno nedelotvorne kod krvne grupe A. Drugi dokaz su njegovi pacijenti, koji, pridržavajući se ovog načina ishrane, težinu počinju gubiti već posle 14 dana.

D’Adamo ukazuje na podatak da svaka živa forma, od prostih virusa do samih ljudi, poseduje jedinstvene antigene koji su specifični za svaki organizam. Veoma moćni antigni u ljudskom organizmu su oni koji određuje krvnu grupu. Oni su toliko osetljivi da, kada dobro funkcionišu, predstavljaju najbolji bezbedonosni deo imunog sistema. Svaka krvna grupa poseduje različite antigene sa posebnom hemijskom strukturom. I samo ime krvne grupe je nastalo po antigenu grupe koji se nalazi na crvenim krvnim zrnicma.

Dakle, srž teorije o krvnim grupama čini otkriće da se antigeni krvnih grupa – različito ponašaju u biohemijskim reakcijama sa određenim namirnicama (to jest nekim njihovim sastojcima).

Koje su karakteristike pojedinih krvnih grupa i koje im namirnice kao i životni stil najviše odgovara? Pogledajmo skraćeni pregled:

Pitanja koja ipak svako od nas može postaviti kada se razmatra predloženi sistem ishrane su: Da li je moguće da je Priroda toliko „široke ruke“ i da „prisiljava“ da svako od nas jede samo jednu određenu grupu hrane? Do pre svega pedesetak godina i na ovim prostorima vladala je oskudica hrane pa se pitam kako su mnogočlane porodice (u kojima je bilo više članova sa različitim krvnim grupama) preživljavale? Ne liči mi baš na dobru, staru Majku Prirodu da je toliko neracionalna…

Kakva su vaša iskustva i razmišljanja?

Makrobiotički pristup dijabetesu

Primenom principa sjedinjavanja suprotnosti – jina i janga može se prilično precizno opisati mehanizam pojave šećerne bolesti kao i njeno lečenje.

Langerhansova ostrvca luče insulin u pankreasu. Više jang beta-ćelije u okviru ostrvca luče insulin, dok veće i više jin alfa-ćelije luče glukagon. Kod dijabetesa beta ćelije se šire i gube sposobnost da luče insulin. Ovo je prouzrokovano stanjem krvi koje je previše jin (kiselo), i to usled prekomerne potrošnje jednostavnih šećera, mlečnih proizvoda, hemikalija i drugih sličnih proizvoda, kao i preterane upotrebe proizvoda životinjskog porekla, koji stvaraju stanje acidoze.

Makrobiotički pristup dijabetesu usmeren je ka ponovnom osposobljavanju beta-ćelija da proizvode insulin tako što ih vraćaju u normalno stanje. Ovo se postiže ishranom nešto više jang tipa (alkalnom) i telesnom aktivnošću. Međutim, ishrana obolele osobe ne bi trebalo da je suviše jang, jer bi to izazvalo žudnju za suprotnom vrstom hrane koja je, prvobitno, i izazvala dijabetes.

Način ishrane dijabetičara

Dijabetičar bi trebalo da izbegava svu hranu koja je previše jin ili previše jang i trebalo bi da se hrana kreće u granicama standardnog makrobiotičkog načina ishrane. Integralne žitarice bi trebalo da budu zastupljena najmanje 50% do 60% u ishrani obolele osobe. Naročito se preporučuju više jang žitarice, kao što su kratak integralni pirinač, proso i heljda. Proso sadrži mnogo vitamina B koji služi kao katalizator u stvaranju hormona kao što su insulin i dijabetičar bi trebalo da često kuva kombinaciju pirinač-proso: u odnosu 50-50 ili 80-20. Žitarice treba kuvati sa malom količinom morske soli.

Zbog potrebe da se ograniči unos tečnosti oboleloj osobi se preporučuje konzumiranje samo jedne šolje miso supe koja bi trebala da ima nešto slaniji ukus u odnosu na standardnu miso supu.

Povrće treba da sačinjava 20% – 25% dnevne količine hrane i trebalo bi ga prvenstveno dinstati u malo ulja i začiniti morskom solju – nešto malo više nego obično. Ako je obolela osoba žedna, umesto da se smanji količina soli, treba da se poveća količina ulja (prvestveno upotrebljavati više jang ulja, kao što je ulje od susama i kukuruza). Od korenastog povrća najbolje su šargarepa, čičak i dr., a trebalo bi koristiti i okruglo povrće koje raste na površini zemlje, kao luk i kupus. Izbor zelenog povrća treba da se vrši prema obliku, a prednost dati malom lisnatom zelenom povrću čiji su listovi tvrdi i složeniji. Kelj, zelenilo daikona (vrsta rotkve), zelenilo šargarepe, peršun i slično spadaju u ovu kategoriju.

Mahunasto povće trebalo bi da je zastupljeno sa 10% – 15% u ishrani, i to prvenstveno mali sitni pasulj kao što su azuki pasulj i sočivo. Leblebije su suviše jin za dijabetičara. Korisno je redovno jesti 3% do 4% algi, da bi se obezbedilo neprekidno snabdevanje organizma mineralima.

Dijabetičar bi trebalo da izbegava voće, čak i kad je kuvano. Želja za slatkim ukusom zadovoljava se složenim polisaharidima glikoze iz žitarica, kao i povrća poput jesenje i zimske tikve, bundeve i šargarepe. Dozvoljen je takođe povremeni desert od pasulja azuki, zaslađen sirupom od integralnog pirinča ili ječma.

Dijabetičar sme da jede ukiseljeno povrće (turšiju), ali da je ono pripremljeno na tradicionalan način i da je odstojalo tri meseca. Turšija stara nekoliko dana je suviše jin. Po pravilu bi dijabetičar trebalo da ograniči uzimanje tečnosti, pa i preporučene napitke. Čaj od prženih žitarica, ječma ili pirinča, naročito se preporučuje. Dijabetičar ne bi trebalo nikada da jede sirovo ulje, na primer, u salati.

Važno je takođe da se hrana sažvaće temeljno, poželjno je 100 do 200 puta svaki zalogaj. Obolela osoba mora da vodi računa da se ne prejede i ne pije suviše tečnosti. Bolje je da dijabetičar jede male količine hrane četiri do pet puta dnevno nego jedan obilan obrok. Isto tako ne bi trebalo da jede nekoliko sati pred spavanje.

Pomoćna lekovita sredstva

Veoma koristan za stabilizaciju nivoa šećera i regeneraciju pankreasa je i sledeći napitak:

Sitno, što sitnije iseckati pola šolje luka, pola šolje šargarepe, pola šolje bundeve, (ukoliko nema bundeve može da se zameni šargarepom ili paškanatom) i pola šolje kupusa. Navedenim redosledom se stavi u šerpu od 1,5 litara.

Staviti posebno da provri 4 šolje vode i preliti povrće tako da se ne poremete slojevi (vodu lagano sipati uz zid suda). Ostaviti otvoreno na šporetu dok ne provri, a zatim poklopiti, smaniti vatru (ili pomeriti sa jake vatre u stranu) i kuvati još 20 minuta. Procediti kroz gazu (ne kroz metalnu ili plastičnu cetku!). Iskuvano povrće baciti, a dobijeni napitak piti topao i to pola šolje pre lakog ručka, a pola šolje 2 do 3 sata posle lakog ručka. Napitak čuvati u frižideru najviše 2 dana, i pre upotrebe obavezno zagrejati količinu koja se pije da bude topla.

Piti ga jedan mesec svaki dan, drugi mesec svaki drugi dan.

Aktivnosti dijabetičara

Mnoge fizičke aktivnosti su značajne za dijabetičara, ali ne bi trebalo da su previše naporne. Dugotrajna kupanja u toploj vodi ili tuširanja, kao i suviše česta kupanja izazivaju kod dijabetičara gubljenje minerala, te oni postaju veoma slabi (ili ih to veoma iscrpljuje). Bolje je brzo toplo kupanje ili tuširanje ili trljanje sunđerom.

Dijabetičar treba da ustaje rano svako jutro jer ga dugo spavanje slabi.

Obloge od vrelog đumbira stavljene na predeo želuca ubrzavaju oporavak obolele osobe.

Lekovi

Dijabetičar treba da nastavi svoju normalnu dozu insulina u toku prve dve nedelje makrobiotičkog načina ishrane. Pošto se stanje pankreasa poboljšava, njegova prirodna sposobnost da luči insulin se postepeno vraća i u tom periodu obolela osoba može postepeno da smanjuje dozu insulina. Takođe treba da je svesna svojih potreba koje se postepeno menjaju i treba da prilagodi svoju dozu prema njima. Posle ovog perioda može da primeni standardni makrobiotički način ishrane.

Ako se dijabetes pojavi posle 35. godine starosti, može da se potpuno izleči za dva do četiri meseca, međutim, dijabetes mladih osoba je mnogo teži. Početno poboljšanje pokazuju mnogi slučajevi, ali pošto dosegnu određen nivo, na primer, smanjenje doze insulina za 60%-75% nastaje njihovo kolebanje. Veoma je teško postići potpuno izlečenje osobe ispod 20 godina starosti.

Daleki uzrok mladalačkog dijabetesa je kvalitet hrane koju je majka jela u toku trudnoće. Pošto se ishrana većine ljudi veoma pogoršala u toku poslednjih 25 godina, mnoge bebe su rođene sa urođenom slabom konstitucijom koja ih čini podložnijim stanjima kao što je dijabetes.

Dobro je znano da je krilce slepog miša obavezni sastojak (gotovo) svih magućih napitaka i da kao takvo ima svoj viševekovni „staž“.
Malo je međutim poznato da se nekim (za današnje prilike) neuobičajenim prirodnim sredstvima/metodama može održavati dobra vitalnost i lečiti određeni zdravstveni poremećaji.

Ova sredstva/metode su iz arsenala tradicionalne medicine raznih podneblja, sigurna su i pouzdana ali je naš savet da ih ipak ne korisitite bez konsultacija sa iskusnim naturopatom.

Pođimo prvo od recepata čiji su sastojci nama dobro poznate namirnice:

Riđuvelak – da dugo ostanete mladi

Da biste napravili riđuvelak potrebna vam je tegla, zapremine 1 litar, parče gaze i gumica za povezivanje. Uzmite šolju pšenice (mekše vrste su bolje), dobro je operite i stavite u teglu. Sipajte tri šolje vode, stavite gazu preko otvora, povežite gumicom i ostavite da stoji 48 sati. Nakon toga odlijte tečnostu u prikladan sud (flaše tamne boje). Dobijena tečnost se zove riđuvelak i nastala je fermentacijom pšenice u vodi. Riđuvelak je izuzetno bogat vitaminima. Možete ga piti umesto vode i koristiti za pripremanje jela koja se ne kuvaju. Može da stoji dva do tri dana u frižideru.
Napomena: Kada prvi put odlijete riđuvelak, u teglu sa nabubrelom pšenicom možete ponovo sipati tri šolje vode, staviti gazu preko i ostaviti da se fermentiše, ali ovoga puta 24 sata. Ponovo ocedite dobijeni riđuvelak – ponovite ceo proces fermentacije još jednom, a nakon toga zrna pšenice bacite.
Ako vam se ukus ovog napitka ne dopada (podseća na razblaženu bozu), možete dodati malo meda i limuna i napraviti limunadu.

Pošto će vam riđuvelak pomoći da dugo ostanete mladi telom i duhom, evo još jednog recepta koji je „preživeo“ vekove i koji se u neizmenjenom obliku koristi i danas u cilju nege kože:

Ružina vodica

U litar kišnice ili prokuvane vode staviti 50 grama latica majskih ruža. Čim voda proključa sud se skloni sa štednjaka, sačeka se da se ohladi pa se tečnost procedi.
Ovo je odličan losion za suvu i normalnu kožu , dok se za masnu mora dodati malo alkohola.
Ružinoj vodici se takođe može dodati i malo ruzmarinove vodice, limunovog soka i soka od krastavca čime se poboljšava efekat čišćenja kože.

A da bi vam i kosa ostala u mladalačkim godinama, evo jednostavne i praktične vežbe koja će vas lišiti potrebe za farbanjem:

Odlaganje nastanka sedih vlasi i opadanja kose

Čim primetite prvu sedu vlas, počnite da trljate nokte leve ruke o nokte desne ruke, tako što ćete prste postaviti u polusavijeni položaj i tako postavljene trljati jedne uz druge, gore-dole. Vežbu treba ponavaljati dva puta dnevno po pet minuta.
Ista ova vežba je korisna za osobe koje imaju problem sa opadanjem kose – naročito žene. U tom sluičaju za bolje rezultate vežbu treba ponavljati dva puta dnevno (najbolje ujutro i uveče) od deset do petnaest minuta.

Ukoliko vam se dogodila neka nezgoda pa ste se posekli/opekli i postoji opasnost da vam ostane ožiljak – bez brige jer tu je:

Pepeo od jajeta

Ugljenisati presno jaje, tj. zagrejati ga u tiganju za prženje, bez ulja ili maslaca, i u početku mešati. Grejte jaje sve dok ne dobijete crn pepeo (ugljenišite celo jaje). Taj pepeo je veoma dobar za lečenje ožiljaka izazvanih posekotinom ili opekotinom. Nanesite prah spolja, nekoliko dana za redom i ožiljak će izuzetno dobro srasti!

San nas odmara i osvežava… ali šta raditi u onim noćima kada jednostavno neće da dođe?

Crni luk – Sredstvo za uspavljivanje

Kuvan crni luk je veoma dobar za smirivanje nervnog sistema kod nervoze i razdražljivosti. Ali sveži crni luk, na jednostavan način pripremljen, koristi se kao sredstvo za nesanicu! Iseckajte pola glavice crnog luka na krupnije komade i zavijte u maramicu ili pamučnu krpu i stavite ispod jastuka. To će vam pomoći da brzo zaspite bez potrebe za bilo kakvim hemijskim sredstvima za uspavljivanje!

Postoji mnogo tradicionalnih lekova za lečenje anemije: od upotrebe namirnica koje sadrže dosta gvožđa do

„Gvozdene“ jabuke

Uzeti jednu jabuku srednje veličine, nekoliko zarđalih eksera i… već imate sve potrebne namirnice za recept koji će „obogatiti“ vašu krvnu sliku gvožđem. Ekseri se prokuvaju par minuta u ključaloj vodi, a zatim zabiju u jabuku. Posle par sati se izvade, a jabuka pojede.

Gornji recept potiče iz Srednje Evrope a kako se malokrvnost (a i neke druge bolesti leče u Indiji upotrebom različitih metala) možemo videti iz sledećeg recepta:

„Metalna“ Voda

Za lečenje se koriste bakar, srebro, zlato i gvožđe, a napitak se priprema na sledeći način:.
„Bakarna“ voda: Staviti 60 grama čistog bakra, ili 6 do 8 bakarnih novčića u 4 čaše vode. Tako pripremljena voda je korisna za visok krvni pritisak, artritis.
„Srebrna“ voda: Stavite 30 do 60 grama srebra, ili novčića od čistog srebra u 4 čaše vode. Ovaj napitak je koristan kod poremćaja digestivnog sistema i urinarnog trakta.
„Zlatna“ voda: Stavite 15 do 30 grama zlata ili novčiće ili nakit od dvadesetdvokaratnog zlata u 4 čaše vode. Tako pripremljena voda je korisna kod poremećaja rada srca, pluća i mozga. Koristi se i kao tonik za ceo organizam.
„Gvozdena“ voda: Stavite 60 grama komadića nezarđalog gvožđa u 4 čaše vode. Tako pripremljena voda je korisna u slučajevima anemije.

Napomena: Svaki od ovih metala mora biti potpuno čist, bez prašine ili drugih nečistoća.
Vodu u koju ste stavili određeni metal kuvajte toliko dugo dok ne ispari 1/4 vode koju ste sipali na početku. Skuvanu tečnost procedite vodu kroz gazu i čuvajte u termosu, ako je moguće. Najbolje je da ovu vodu pijete toplu, ujutro, na prazan stomak.
Kada pijete vodu pripremljenu sa bilo kojim od ovih metala, izbegavajte da jedete kiselu hranu (limun, kisele salate, sirće…)

***

I za kraj evo par egzotičnih recepata koje ne preporučujemo da probate, ali za koje pouzdano znamo da se i dan-danas koriste u dalekoistočnim zemljama u tradicionalnoj medicini:

Zelena žaba

Mala zelena žaba, koju nazivaju još i „kišna žaba“, koristi se na nekoliko načina u svrhu lečenja.
Površina te žabe je pokrivena lepljivom tečnosti. Ta tečnost, naneta na ljudsku kožu, može da zaceli promrzline.
Kada se žabe osuše, od tri ili četiri takve žabe može se skuvati čaj. Pouzdano je utvrđeno da je taj čaj efikasan u lečenju gonoreje i astme.

Kišna glista

Od suve kišne gliste kuva se čaj koji pomaže u sledećim situacijama:
visoka temperatura – naročito kod prehlada kao i kod infekcije očiju i gluvoće. Takođe se koristi kao diuretik, da izazove mokrenje.

Pa ko voli nek’ izvoli…

Dobrodošli na sajt posvećen makrobiotici i makrobiotičkom stilu življenja. Nadam se da ćete ovde naći veći broj korisnih informacija za kojima ste (možda) tragali, kao i da će vam prelaz na zdraviji način života biti lakši uz ovaj sajt. Osim makrobiotike, na ovim stranicama naći ćete informacije i o drugim holističkim sistemima očuvanja i unapređenja zdravlja poniklih u različitim kulturama.
Vaši komentari, sugestije, pitanja i prilozi su dobrodošli i možete ih poslati elektronskom poštom ili u okviru članka koji vas je zainteresovao.